Još ni ostala
svića bez uja
ni cviće bez vode
u matere
none
franone
sve u jednen čejadinu.
Dokle su bili dvo
jedon je drugega
koltivo
pacijento
jazik je mažino –
a sada –
jedna polovica posteje
tepla
drugo studena.
Jazik se prilipi
za nebo od just
nasto muk.
Nimo već pijatoncih
ni punih katridih
soma ji,
a on sa slike
iz kvodra na zidu
govori:
Doj se kuraju,
ćapoj snoge
da i oti
zojni cvit
ne bi osto
bez vode.
Silvija Buvinić
Tags:
pisme