Barba Ivo Kajo bio je neizmjerno sretan što sa mnom može podijeliti svoje iskustvo:
Puno njih hi je vidilo u Postira, ali u Polježice se znalo da san hi ja vidi. E sad je to bila dječja mašta, je to bilo to če su ni mene puno strašili, razumiš, moji doma, i to ti je bilo stvarno da san ja njih vidi! Onda nisu bile ove rasvjete velike fala Bogu, u osan uri navečer bi bi nasta mrak, doma su bili petrolejke, onda bi se tote pričalo svega i svačega, pa bi ja bi izašo vanka jer san bi najmlaji, onda bi bi izaša vanka i bi vidi di lampjune nosidu oni, feraliće. I oni su meni uvi bili ninder tote oko deset petnajst centimetor visine, onda se uputin da ću poć vidit di su oni, malo od straha malo, onda oni nestanedu. I onda ‘Mama’, ujutro, ne po noći. I nisan smi nikad poć sam spat, od stroha. ‘Mama, jo san hi vidi’. ‘Če si vidi?’ ‘Mama jo san hi vidi sinoć’. ‘Ma hod pust me na miru!’ ‘Mama jo san vidi maciće!’ ‘Bi će’ govori, ‘eto vidiš nisi bi dobar’, i tako malo po malo ona je mene uvjerila da su to macići. Pazi, če me najveće iznenadilo, ne znan je ti znaš ili ne znaš, jo san radi dugo godin u Rusiju. E, u Rusiju san radi priko poduzeća i tamo san bi upozna jednu fameju, prijatejski ovako, i onda baba njihova, ništo je zašuškalo znaš, a ja govorin ‘To su macići!’ A na govori ‘Šta si ti to reko?’ Ja govorin ‘Macići!’ A govori ‘Jel to domavoj?’ Onda kad san ja njoj objasni šta su to macići, govori ‘To se u Rusiji ovde kod nas zove domavoj’, znači vidiš kako je to, da postoji i tamo isto. Vjerojatno legende, znaš, za zastrašivanje dice. I onda je ta baba Ruskinja, imala je osandeset i ništo godin, govori da ga svaka kuća ima, e sad je li dobar, domavoj, macić, ili je loš. Ako je dobar onda kući gre sve in pupa, sve gre dobro, ali ako je zal, ako si mu čo napravi kako ne vajo, onda ni kući ne gre dobro. To san ti reć, koliko iljad kilometri i opet isto.
Da potvrdi istinitost onoga što je već ranije rekao, opet kaže:
Evo i sad govorin, ja san bi uvjeren da san hi vidi. Za mene je onda to bilo da san hi vidi.
Jesu li išli po cesti?
Jesu, i nosili su feraliće. I to bi obično bili gori kolo križa. Onda gori ni bilo kuć. Mi smo bili zadnja kuća vod. Ja hi nisan vidi, samo san ima osjećaj da su oni visoki izmeñu deset petnajst centimetor. A sad u mojoj mašti, dječjoj, ja san vidi njima škufju, ali nikad to nisan vidi da san vidi nego ja bi vidi feralić i to su bili macići. I ja san, če najzanimljivije, u to vrime, mojih četiri pet šest godin kad san ima, ja san dici vuda okolo bi predmet sprdnje. ‘Jesi vidi maciće?’ Da hi oni nikad niko nisu vidili. Razumiš, tako da vjerojatno ova generacija i iza mene da nikad nisu ni čuli obo temu, nego ovo vo vode če ja pričan dici, mojin unucima, tako to. Pazi, ja vjerujen da je to sve bila mašta dječja, buduć da san bi najmlaji, a stariji su to sve pričali uz lampjun. Kako se nemu pokaza ni, nemu ni, kako su išli na ribe… To su sve bile te priče, pa bidu se nami dici uvik uši ovako dizale, to slušot. Ja san vidi te feraliće, kako su se feralići krećali. Da je to bila gori kuća niko onda bi bi reko, ali mi smo bili zarnja kuća. I uvik je to bilo od mene daleko stotinjak metor, i kad se približin onda nestane. Meni bi bili nestali. Bi san čak vode pokojnega rojoka Ivota Majicu nagovori, po je pristo, ali to je već bilo prvi razred. Bili smo vode uzeli dvi škatule patine, a vode je bila konoba, Gravonovi su bili pri, konoba je bila doli, bicikli starih, kutiji, onda smo ni dinamo jedan razvukli, onu žicu. Na jednu stranu smo stavili škatulu, na put, i unutra stavili žicu, i onda provukli žicu skroz gori do križa, i gori smo je stavili na cablo, da čujemo če oni pričaju. To je bi ko telefon. Govorin ti, to je u mene bilo do pet, šest godišć, prvega razreda, posli je izblidilo.
Ivana Jelinčić